Reklame u Srbiji su se toliko srozale da prosto vređaju potrošača, a dizajneri muku muče s klijentima koji „u dušu znaju prosečnog srpskog kupca“, tvrdi dizajner i član ULUPUDS-a Dejan Vukelić.
„Produkcija reklama u Srbiji, prvenstveno na televiziji, zapravo je očajna, a poruke proste, da ne kažem prostačke. U tome prednjače svi oglašivači za pivo, koji podilaze nekom ‘našem’, a ustvari isprojektovanom osećaju da smo najbolji, najjači, najpametniji, naj… Kod nas je to obezvređivanje potrošača došlo do krajnjeg nivoa. Servira im se samo poruka najnižeg nivoa, koja podilazi isključivo najnižim instinktima“, kaže dizajner Dejan Vukelić, art direktor studija COMMA. U takvoj atmosferi nastaju reklame u kojima „naš majstor“ s lakoćom nadmaši nekog „uštirkanog francuskog kulinarskog fićfirića“. A u svetu, recimo, imate Ginisovu reklamu za pivo, znači za istu vrstu kupaca, koja šalje poruku potpuno drugog nivoa.
„Ja pretpostavljam da se oni koji piju pivo u Engleskoj ne razlikuju toliko od nas ovde. Možda oni u proseku imaju malo više para nego mi, ali nisu toliko drugačiji koliko te dve reklame – kao da su iz paralelnih univerzuma“. Očigledno je da nema para, kaže Vukelić, i da se oglašava „ukupno pet industrija“ – pivo, mobilna telefonija, kućna hemija, grickalice i kole, ulošci i lekovi za potenciju. I budžeti za reklame su kod nas svakako manji, ali…
„Koliko para se uloži u reklamu nema veze sa kvalitetom ideje koja stoji iza svega. Možda nećete imati para za filmsku kameru, bogatu scenografiju, specijalne efekte, stotinu statista, ali to ne znači da ne možete da pošaljete smislenu poruku. Ideja je ideja, ona ‘košta’ uvek isto, a ni scenaristu koji po njoj radi nećete platiti deset puta skuplje ako imate veliki budžet“, kaže Vukelić.
Osim žiriranja Vukelić već neko vreme nije u svetu advertajzinga. Klijenti studija COMMA su međunarodne organizacije u Srbiji koje imaju visok standard svojih grafičkih publikacija, kao i regionalni biznismeni čijim kompanija treba adekvatno grafičko obeležje ili koji imaju kvalitetan proizvod koji zaslužuje i dobro pakovanje i upečatljivo obeležavanje. S vremena na vreme drži i prezentacije u organizaciji Privredne komore Beograda ili USAID-a, šta je i koliko je privrednicima važan dobar dizajn ambalaže proizvoda. Međutim, sa dvodecenijskim iskustvom rada u dizajnu, Vukelić kaže da ni kod shvatanja Srba šta je to dizajn situacija nije ništa ružičastija nego kod TV reklama.
Dizajn ambalaže i etikete je uveliko potcenjen, a igra presudnu ulogu u celom lancu „od njive do trpeze“ – u prodaji, u privlačenju kupca, njegovom vezivanju za neki brend.., kaže Vukelić, i naglašava – iza svega toga stoji nauka.
Prvo imaju otklon, i to je najčešća reakcija, da je to što bi oni tako trebalo da urade fantastično skupo i oni to ne mogu da plate, iako ne znaju ni koliko šta košta. „A dizajn nije trošak, već ulaganje. Izgleda kao floskula, ali kada razmislite da će neko da napravi etiketu za flašu vina, možda čak i flašu, i onda će da prodaje stotine hiljada flaša sa tom etiketom u narednih deset godina. Koliko dinara izađe cena dizajna po flaši? Praktično ništa“, tvrdi Vukelić i navodi podatak SIEPE da se uloženo u dizajn vraća u roku od 120 minuta aktivne prodaje proizvoda.
Nije retko u Srbiji da imate direktora firme koja samo u mašinu za određeni proizvod uloži pet miliona evra, sirovina ga mesečno košta 300.000 evra, a on „padne sa stolice“ kad mu se za dizajn pakovanja i etikete koji će zapravo prodati taj proizvod zatraži tri, četiri ili pet hiljada evra.
„Kod nas istraživanje tržišta, fokus grupe, psihološke analize i slično rade samo velike strane kompanije i poneka domaća. Ali to je samo pojedinačno i na nivou privrede nemate statistiku kako ambalaža utiče na kupca. U takvoj situaciji možete samo koristiti pamet drugih, Nemačke recimo, gde u decimalu znaju kako, šta i na šta utiče. A te brojke su neumoljive“, kaže Vukelić.
Reakcija domaćih biznismena na te brojke, bilo da su u pitanju predavanja ili potencijalni klijenti u studiju, je „fantastična“. „Oni se po pravilu zapanje kada im kažemo te podatke, jer i kad su dugo u poslu za njih čuju prvi put, ali opet kao po pravilu, nisu skloni da se za njima i povedu“, kaže Vukelić.
Ceo tekst pročitajte na portalu Mondo.rs.
Autor teksta: Georgi Mitev Šantek
Foto: COMMA, Aleksandar Kujučev
Loading...
