Dugogodišnji novinar i gostujući predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum Zoran Ćirjaković specijalno za Marketing mrežu govori o Medijskoj strategiji, kakva je trenutna situacija kada je u pitanju sloboda medija, kao i na koji način je moguće regulisati medijsko tržište u Srbiji.
Mediji u Srbiji su u velikoj meri zakazali po pitanju izveštavanja o Kosovu, a duh devedesetih je i te kako prisutan u tonu televizijskih i radijskih priloga, kao i u tekstovima u štampanim medijima, zaključak je nedavno održanog okruglog stola na temu odgovornosti medija za ratne zločine na području bivše SFRJ. Možemo li uopšte da uporedimo izveštavanje u to vreme i sada?
U jednom smislu možemo da poredimo, budući da su neke stvari očito slične, ali opet smatram da nije sasvim fer porediti događaje u Hrvatskoj i BiH tokom devedesetih i trenutnu situaciju na Kosovu. Međutim, za mene nije toliko veliki problem kako naši mediji izveštavaju o onome što se dešava na Kosovu, već količina neslobode u srpskim medijima, nedostatak prostora za kritičko novinarstvo. U jednom smislu imamo čak i goru situaciju nego što je ona bila devedesetih. Danas su svi mediji, kao što se vidi i iz izveštaja Verice Barać, pod kontrolom jednog centra moći ili nekoliko frakcija u okviru jedne političke opcije. U tome ima sličnosti sa devedesetim, jer situacija u velikoj meri liči na uticaj tadašnjeg SPS-a na medije. Danas su u stvari najneslobodniji oni mediji koji su bili nezavisni za vreme rata devedesetih, poput Studija B ili B92. Sramotno je što danas imamo ovako veliku kontrolu medija, ovoliko cenzure i autocenzure, što se političari vladajuće koalicije mešaju u uređivačku politiku i direktno vrše pritisak na pojedine novinare. Praktično danas ne postoje nezavisni mediji u Srbiji. Naši mediji se samo razlikuju po načinu i u meri u koji podržavaju jednu političku opciju.
Prema istraživanju „Economist Intelligence Unit-a“, u Srbiji su se u poslednje tri godine pogoršale medijske slobode. I Vi ste u nekoliko navrata pomenuli neslobodu medija. Imaju li danas novinari mogućnost da pišu o čemu žele, da otvaraju teme, a da budu sigurni da će tekst/prilog na kraju biti objavljen?
Ne može da se kaže da se današnja kontrola medija zasniva na apsolutnoj kontroli, ali ako uzmemo u obzir da smo postali demokratsko društvo, moramo imati mnogo strožije kriterijume nego devedesetih. To nije slučaj samo u Srbiji. Nažalost, pokazalo se da slobodno tržište nije uvek saveznik dobrog i slobodnog novinarstva. Pogledajte samo medije u SAD-u, kao što je „FOX News“. To je jedan pristrasni, konzervativni i fundamentalistički mediji, ali koji je u isto vreme i medij u kom rade vrhunski profesionalci. Za sada mi u Srbiji ne možemo da se nadamo mnogo boljem od ovoga što imamo. Tačno je da novinare danas ovde ne ubijaju, ali budući da mi danas živimo u demokratskoj državi, taj pomak je suviše mali da bi mogli da kažemo da smo zadovoljni. Naši mediji su danas robovi politike i tajkunskih biznisa. A što se tiče tekstova, pitanje je da li će vam urednik dozvoliti da nešto objavite. Ponešto će „pustiti“ da prođe, jer ne zaboravite da je dozirana transparetnost ultimativna zavereničku politiku. Možda će u jednom Insajderu biti objavljene neke činjenice, ali ako mi nemamo nastavak tog procesa i politički volju da ti ljudi zaista odu u zatvor, da prođu kroz fer, politički nedirigovano suđenje, onda je pitanje da li nam to samo stvara iluziju transparetnosti. To što su pojedini novinari u pojedinim redakcijama „pušteni“ da rade i da pišu šta žele, ne znači da mi imamo slobodne medije.
Kako biste ocenili Medijsku strategiju? Moželi li ona doneti neke pomake na medijskom tržištu?
Mi imamo gomilu evropskih dokumenata koje usvajamo, a koji su se pokazali potpuno besmisleni i imbecilni. Pogledajte ‘samoregulaciju’ štampe koja je preuzeta iz Velike Britanije. Nadavno smo, prvenstveno zahvaljujući listu „The Guardian“, njihovoj upornosti i hrabrosti, videli na koliko su niske grane u potrazi za profitom pali mediji u vlasništvu Ruperta Mardoka, čoveka koga zovu „vlasnikom vesti“. Stalno usvajamo dokazano neuspele ili ovde nesprovodive i neprimerene recepte, samo zato što ih smatramo evropskim. Ta priča o Medijskoj strategiji mi deluje smešno. Ovo je država u kojoj nema strategije o bilo čemu, pa ni kada su u pitanju mediji. Svi ti dokumenti samo su paravan iza koga se vrši uticaj na medije. Ako ste državni poslušnik, onda će se na vašim stranama u novinama naći oglasi javnih preduzeća, u suprotnom, neće. Kada pomenemo Medijsku strategiju to je kao da vam pričam o „kavijaru u Kinšasi“, u gradu u kome većina stanovnika živi bez struje.
Znači li to da regulaciju odnosno samoregulaciju treba prepustiti samim medijima i predstavnicima „sedme sile“, bez mešanja države?
Zakoni u Srbiji su samo „smokvin list“. Tu su samo forme radi. Međutim, smatram da ova situacija neće trajati večno. Ne slažem se da trenutnu situaciju mogu da reše samo mediji i novinari, niti zakoni. To može da se reši samo temeljnijim promenama, dubljim promenama političkih i drugih okolnosti. Razlozi što nema slobode medija nisu prvenstveno u Srbiji (naravno da ima krivice i nekih naših aktera). To je posledica položaja postmiloševićevske Srbije i nerešene situacije u regionu. Vremenom možemo da očekujemo da će stvari da se promene, ali tu nema čarobnog štapića.
Kojom ocenom, od jedan do deset, biste ocenili trenutnu situaciju na medijskoj sceni Srbije?
Ako je u vreme Miloševića ocena bila – tri, sada je – četiri i po.
Autor: Ivana Parčetić
Loading...
