Bolje sajt, nego lajk!

Lazar Bošković, vlasnik i kreativni direktor agencije AgitPROP, specijalno za Marketing mrežu govori o „internet beskućnicima“, zašto je ovaj trend još uvek aktuelan u Srbiji i koji su u ovom trenutku najveći izazovi domaće internet scene.

U 2013. godini, prema izveštaju Evropske statističke službe, 73% preduzeća sa deset ili više zaposlenih u EU imaju veb sajt, što je za šest odsto više nego 2010. godine. Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji veb sajt ima 73,8% preduzeća. Kako možemo da tumačimo ove podatke? U kojoj meri je Srbija zaista na evropskom nivou kada je u pitanju broj sajtova preduzeća?
Da je prosto poređenje procenata iz statistike veoma relativna stvar, najbolje govori, takođe, statistička činjenica da je u Srbiji najviše mikro privrednih društava, čitavih 87,8%, koja zapošljavaju do 10 radnika. To znači da podaci o tom ogromnom broju malih firmi nisu ni obuhvaćeni među tih 73,8% koje imaju svoj veb sajt. Ako na to dodamo i opšte poznati podatak da je u mnogim firmama veliki broj radnika zaposlenih „na crno“, da se u Srbiji osnivaju i firme zbog par mutnih poslova, a potom se ugase, da postoji ne baš mali broj firmi istih vlasnika koje služe samo za zatiranje tragova vlasništva ili prelivanje profita radi manjeg poreza… Pravo pitanje je koliko u Srbiji uopšte ima realnih firmi, namenjenih realnom poslovanju, u zakonskim okvirima? Jer samo takvim firmama je i realno potrebno da imaju svoj veb sajt. Mada, s druge strane, stalno se svi srećemo i sa spamerskim e-mail ponudama za razne usluge i proizvode, koje nas vode na sajtove nepoznatih vlasnika, jer nema nigde ni traga o nazivu firme, realnoj adresi ili telefonu. Čak sakrivaju i podatke o registrantu naziva internet domena na kom se nalazi sajt, i najčešće su na .com, .net, .org, .biz ili nekom sličnom međunarodnom domenu. Upravo tu leži i prednost nacionalnih domena, kao što je naš .rs, jer su ispravni i potpuni podaci neophodni prilikom registracije naziva domena.

Možemo li reći da je danas „luksuz“, odnosno propuštena šansa biti internet beskućnik i zašto je, po Vašem mišljenju, ovaj trend još uvek aktuelan?

Moramo najpre da izuzmemo „namerne internet beskućnike“, to jest gorepomenute firme koje se svesno kriju od javnosti, jer im poslovanje i nije vezano za tržište, nego za „srpsku burazersku ekonomiju“. Takođe, moramo da izuzmemo i jedan broj malih preduzetnika, koji realno nemaju potrebu da imaju svoj veb sajt, kao što su male lokalne bakalnice ili pekare. Za sve ostale koji se bave nekom poslovnom delatnošću, bili oni privredno društvo, preduzetnička radnja, organizacija ili udruženje građana, polako postaje sramota da nemaju svoj pojavni oblik na Internetu. Razlozi zašto su mnogi od njih i dalje „internet beskućnici“, leže u neznanju, nedostatku volje ili para, ali i u čistoj lenjosti, jer danas postoji mnoštvo besplatnih i jednostavnih načina da se „bude na Internetu“.

Mnogi žive u zabludi da su rešili sve svoje internet potrebe time što imaju „nešto na Fejsbuku“. Kakvo je Vaše mišljenje o tome? Koliko ozbiljno izgledaju kompanije kao podstanari na nečijem tuđem sajtu, i u kojoj meri to utiče na njihovu reputaciju?
Teško da se može nešto nazvati „kompanija“, a da mu jedina internet adresa glasi „Cukerbergovih podstanara bb, Mala Fejsbukovača“. Društvene mreže iole ozbiljnim firmama služe za to da zainteresuju svoje potencijalne klijente i da ih potom odvedu tamo gde treba – na sopstveni veb sajt! Građenje internet reputacije samo kroz postojanje na društvenim mrežama, bez postojanja internet lokacije na sopstvenom internet domenu, veoma je opasan pristup. Mnogi su se već opekli kada su tek naknadno shvatili šta sve piše u uslovima korišćenja društvenih mreža i kako veoma lako mogu da ostanu ne samo bez svog profila ili strane, već i bez celokupnog sadržaja koji su tamo godinama postavljali. Posedovanje svog naziva internet domena, kao adrese za svoj sajt, osnova je i za sopstvene e-mail adrese na tom nazivu domena. Korišćenje besplatnih Gmail ili Yahoo e-mail adresa u ozbiljnoj poslovnoj komunikaciji je neozbiljno.

Na koji način kompanije mogu pametno da iskoriste potencijale svoje veb prezentacije za dolazak do potencijalnih potrošača?
Postojanje veb sajta i njegovo redovno ažuriranje su samo prvi korak u građenju internet prisustva. Danas su dve stvari presudne za prepoznatljivost firme na Internetu: SEO – Search Engine Optimization i SMO – Social Media Optimization. SEO je, ustvari, oduvek postojao kao primena dobre prakse pri izradi sajtova, a danas se, nažalost, često koristi za zamagljivanje stvari i prazna obećanja da se nekim hokus-pokus polulegalnim metodama postiže bolja pozicija u rezultatima Google pretraživanja. A istina o SEO počinje, pre svega, izborom odgovarajućeg internet domena, jer Google, zbog geotargetiranja i pružanja lokalno relevantnih rezultata za svaku zemlju posebno, uzima u obzir i da li je neki sajt na nacionalnom internet domenu, kao što je .rs za pretrage iz Srbije. Bitna je i optimizacija sadržaja sajta, to jest profesionalno napisani tekstovi na sajtu, tako da sadrže bitne ključne reči. Tehnička optimizacija sajta obuhvata podešavanje veb servera, ispravnost HTML koda i strukture sajta, a linkovi na sajt sa drugih sajtova su pokazatelj njegovog kredibiliteta. Zbir svih ovih elemenata donosi tako željenu dobru poziciju u rezultatima Google pretraživanja.

Veliki broj kompanija zaboravi na svoj veb sajt odmah nakon što ga postavi na Internetu. Možemo li za građane Srbije (tu mislim i na vlasnike i direktore preduzeća) reći da su digitalno pismeni?

Srpska nacionalna osobina je da se reč „održavanje“ veoma lako zaboravlja, bez obzira da li su u pitanju zgrade, kola ili sajtovi. Mnogi vlasnici i direktori rade direktno u korist svoje štete, jer neuspešno glume poznavanje digitalnog sveta. Definitivno najopasnija vrsta među njima su oni koji su „negde nešto pročitali“ o tome kako se prave sajtovi, a hteli bi da dobiju vrhunske rezultate po ceni jednog poslovnog ručka za četvoro u boljem restoranu. Iako vlasnici i direktori firmi dobro znaju da „dobar dan“ kod automehaničara ume da košta 50 ili 100 evra, iz nekog neobjašnjivog razloga mnogi od njih misle da usluge mesečnog održavanja veb sajta ne vrede ni toliko. Što je najgore, zbog opšte besparice i besposlice u zemlji, uvek se nađu oni koji pristaju da se bave ozbiljnim poslovima za neozbiljne pare. Neprofesionalni, a jeftini „internet majstori“ kasnije uvek mnogo skuplje koštaju.

Koji su, po Vašem mišljenju, u ovom trenutku najveći izazovi domaće internet scene?
Ogroman je nedostatak korisnog internet sadržaja na srpskom jeziku i to u skoro svim oblastima života i rada. To je istovremeno i odlična prilika da se mladi i talentovani ljudi posvete kreiranju sajtova iz oblasti koje dobro poznaju. Nažalost, prisutna je i pojava šarlatanizacije domaće internet scene, gde jedan broj samoproklamovanih i ničim potvrđenih internet galamdžija proizvodi Potemkinova sela, zamajavajući publiku formom bez sadržaja.

Autor: Ivana Parčetić