Odnos između novinara i PR konsultanata oduvek je bio kompleksan i neobičan. Ako pitate nekog iz PR sveta većina će vam reći da mediji ne mogu bez PR-ova jer najčešće vesti dobijaju upravo od njih, a novinari će uglavnom reći da su PR-ovi tu da pričaju umesto onih koji bi i inače pričali sa medijima kada PR industrija ne bi postojala. Istina je naravno negde između.
Tehnologija se uplela i u taj odnos. Sa razvojem tehnologija i društvenih mreža i ovaj odnos je evoluirao. Svi smo povezani i često naši privatni nalozi postaju izvori vesti. Međutim što smo više evoluirali to je granica između onog što je vest i onog što je promotivna kampanja postajala još nejasnija. Nije to slučaj samo kod nas, već u celom svetu da se angažuju javne ličnosti da promovišu neke proizvode ili da platite da se neka vest plasira u medije, ali je pitanje da li treba da postoji granica ili je izreka „novcem je moguće sve kupiti“ ipak tačna?!
Kako smo došli u situaciju da bilo koja vest ukoliko je platite može da bude objavljena, ali ne i vest koja je bitna čitaocima, jer nije plaćena ili ako ste oglašivač onda se sve vaše vesti plasiraju, bez obzira da li baš sve to ima smisla, a da ne govorimo koliko ste zaštićeni kao oglašivač u slučaju krizne situacija – koja se rešava pozivom direktora marketinga i ucenom ukidanja budžeta?!
Ni sama ne znam kada se tačno desilo, ali čini mi se da ima tome par godina, da kada pošaljemo neku vest za klijente ili kada se vidimo sa novinarima ili osobama koje rade u marketing odeljenjima, i pričamo, od određenih medijskih kuća stigne upit: „A da li se oni oglašavaju kod nas?“. Vrlo često mi ni nemamo uvid u planove oglašavanja naših klijenta, ne svih naravno, koliko god to čudno zvučalo… Sa druge strane, agencije koje se bave zakupom medijskog prostora su zadnjih godina, gle čuda, pronašle da je za sve klijente i sve kampanje, bez obzira kojoj ciljnoj grupi su namenjene, najbolje da se oglašavaju na televizijama, bilbordima, ređe na radio stanicama, sve češće je online oglašavanje – što je potpuno razumljivo, ali ipak nedovoljno, a oglašavanje u štampanim medijima je nekako spalo na najniže grane od kad se ja bavim ovim poslom… Valjda je ekonomska kriza koja je počela 2008. godine donela ove trendove, jer su kompanije drastično smanjivale svoje budžete, pa pretpostavljam da je tih godina dok još društvene mreže i online mediji nisu doživeli ovakvu planetarnu popularnost, TV zaista bio najmasovniji medij. Ali to se itekako promenilo zadnjih godina, na žalost opet ne u korist štampanih medija… Čini mi se da je objašnjenje baš u ovoj reči „plaćen“, jer kako kaže ona narodna „Nije zlato sve što sija“, pa tako nije ni vest sve što se objavljuje u medijima, pogotovo u štampanim novinama, ali koga je briga ako je neko spreman da plati… E pa, čitaoce je briga i zato su tiraži drastično pali i zato se štampani mediji sve manje čitaju i stranice na sajtovima ređe otvaraju… Sa druge strane jasno je da kao i PR i mediji zavise od klijenata i da je jedino rešenje kvalitetan sadržaj.
Ovako veliki poremećaji u industriji i promene uvek budu glavna tema razgovora. Kada se vidimo i pričamo sa kolegama novinarima, većina njih i dalje smatra da vest, ako je reč o inovacijama, ako je nešto što daje primer drugima, ako je pozitivna priča ili koja podsticajno deluje na društvo mora naći mesto u medijima. Srećom, postoje mediji, a pre svega novinari, koji bez obzira na tešku ekonomsku situaciju, političke i svake druge ucene odolevaju i svojim čitaocima isporučuju adekvatne, kvalitetne sadržaje. Većina nas iz PR sveta ima korektan, profesionalan odnos sa medijima, koji vremenom preraste i u prijateljski, i na raspolaganju smo im za sve informacije, a oni su nama velika podrška da vesti naših klijenata dođu do javnosti.
I posle svega, nisam sigurna kuda ide ovaj odnos, ali sam sigurna da jedni bez drugih ne možemo bez obzira na sav tehnološki razvoj i da će tako biti još dugo…
Autor teksta: Milena Avramović-Bjelica, Chapter 4 PR
Loading...
