Da počnem od kraja tj. od smrti kao temi koja je u najširem smislu reči obeležila ovu godinu. O tome, osim ostalog, svedoči i činjenica da nas je za kratko vreme napustio veliki broj ljudi iz javnog života.
O njoj su izveštavali mediji „Nećete-verovati!“ naslovima, pisali su se lamenti na društvenim mrežama potpomognuti emojijima i RIP hashtagovima, a nisu izostali i nespretni tribute postovi koje su neki od vodećih svetskih brendova iskoristili za sopstvenu promociju. A onda se o svemu tome, kao novom posthumnom narativu, naknadno polemisalo – da li je takvom sadržaju uopšte mesto na društvenim mrežama, koja forma izraza je prikladna, a koja nedopustiva?
I dok jedni provode vreme morališući, a drugi osuđujući, broj umrlih korisnika na društvenim mrežama raste – konkretno, na Facebook-u, mreži sa prosečno najstarijim korisnicima, za 3 korisnika u jednoj minuti. Hipotetički gledano, ukoliko se interesovanje za Facebook ne izmeni značajno u nekoliko narednih decenija, očekuje se da nakon 2060. godine broj umrlih nadmaši broj živih korisnika. Šta se onda dešava sa tolikim digitalnim nasleđem statusa, komentara, fotografija, videa?
Ukoliko se nalog ne koristi, Twitter ga deaktivira nakon 6 meseci, a Google nakon 9. Pinterest ga ne briše, kao ni LinkedIn, sve dok se smrt korisnika ne prijavi. Facebook je, međutim, od prošle godine uveo opciju Legacy Contact, koja omogućava da, ukoliko korisnik ima vremena da se pripremi za odlazak, odredi naslednika svog profila. Ukoliko ne stigne, nikom ništa. Ali to nije sve. Sajt ETER9, još uvek u beta verziji, jedan je od mnogobrojnih koji obećavaju kreiranje digitalnog identiteta i to upravo na osnovu sadržaja koji je korisnik tokom života ostavio na društvenim mrežama. Nakon što duša pređe iz tela u sajber prostor, ona nastavlja da interaguje sa drugim korisnicima po preuzetoj matrici.
Sve ovo ne treba da nas iznenađuje, jer, hej, živimo u vremenu tehnološke revolucije koja već dugo koketira sa kulturološkom predstavom o smrti. Setite se samo bizarnog trenutka kada se nakon nastupa Tupac Shacur-ov hologram raspršio ispred publike na Choachelli ili kada je brend Channel N˚5 izabrao Marilyn Monroe kao zaštitno lice i to 50 godina nakon njene smrti.
Kako god da ovo posmatramo, kao još jedan od pokazatelja Hakslijeve dehumanizacije sveta ili šansu za večni život, vreme je za promenu našeg dosadašnjeg odnosa, ne samo prema smrti već i prema sadržaju kojim kreiramo virtuelni identitet, bilo svoj ili brenda. Koliko informacije koje odašiljemo na društvenim mrežama imaju dodirnih tačaka sa realnim identitetom, ili samo ispunjavaju formu poželjnih, trenutno aktuelnih mišljenja i interesovanja? Koliko su iskrene i istinite, pa ako želite autentične i zanimljive? Po čemu će ga generacije pamtiti, ali pre toga po čemu ga sadašnje generacije znaju?
I za kraj, drugi po redu, završiću tekst rečenicom čuvenog Marcel Duchampa koji je tražio da mu na nadgrobnom spomeniku piše: „Uvek su drugi ti koji umiru.“ i tako u svom stilu nastavio da provocira one koji ostaju.
Za Marketing mrežu tekst napisala:
Jelena Simić, Senior Copywriter, OvationBBDO
Loading...
