Nenad Baćanović, Art Director u agenciji Olaf&McAteer, specijalno za Marketing mrežu govori o njegovoj izložbi fotografija „Walk to work – Reframing Exercise“, na koji način je razvoj tehnologije omogućio nov pogled na stvarnost i šta karakteriše dobru fotografiju.
Na koji način je po Vašem mišljenju razvoj tehnologije omogućio nov pogled na stvarnost i pružio šansu da svako od nas bude kreativac, fotograf, stvaralac?
Umetnost (u širem značenju te reči) je uvek bila odraz vremena u kom je nastajala, a u poslednjih nekoliko decenija dogodila se velika tehnološka revolucija. Ljudi su oduvek nove tehnologije posmatrali i sa stanovišta njene moguće kreativne upotrebe. Kompjuteri su dobar primer za to. Prvi komercijalni modeli bili su zamišljeni kao unapređeni digitroni, zamena za pisaće mašine i eventualno kao konzola za zabavu. Niko nije ni mogao da zamisli kako će se ta priča završiti, a daleko smo od kraja.
Mobilni (smart) telefoni su takođe dobar primer. Sada svako od nas u džepu ima solidnu digitalnu kameru, alate za editovanje, pristup internetu, biblioteku i play listu omiljene muzike (kao važan deo kreativnog procesa, ili bar soundtrack u kome se taj proces odvija).
Ta nova šansa za kreativni izraz naročito važi za fotografiju koja je uvek bila najdemokratičnija od svih umetnosti (Suzan Sontag), jer ni ranije nije zahtevala neka velika tehnička znanja i veštine (za razliku od npr muzike, slikarstva, pisanja), a sada je skoro svedena samo na ideju/inspiraciju, jedan klik i rezultat je odmah vidljiv.
Vi ste kreativac i privatno i profesionalno. Da li je po Vašem mišljenju to moguće odvojiti?
Teško mi je da zamislim da je nekome moguće odvojiti privatno i profesionalno kada je ova tema u pitanju. Tu radno vreme ne postoji. Doduše, teme i interesovanja se mogu razlikovati, ali na kraju se sve to spoji i izmeša u neku novu celinu, a to je u krajnoj liniji i jedna od definicija kreativnosti.
Šta karakteriše Vašu izložbu fotografija „Walk to work – Reframing Exercise“ i gde nalazite inspiraciju?
Ideja je zapravo jedna mala kreativna vežba, tzv. rad u malom prostoru. Tako se jedna rutina i prostor u kome vam se čini da je već sve dobro poznato, pretvara u poligon za istraživanje. Tema je Beograd, tj. to parče grada kroz koje godinama idem pešice do posla (Bulevara Kralja Aleksandra – Hilandarska). Osim što je to jako zdrava navika naročito za nekog ko ceo dan provodi sedeći ispred monitora, predstavlja i idealno igralište za razne ideje. Često ta potencijalno dosadna rutina postaje prava avantura, beskrajno zabavna i puna uzbuđenja. To je ujedno i sjajna priprema i uvod za ono što me očekuje kada stignem na posao.
Logično je da biramo najkraću putanju do cilja i usput smo izloženi vizuelnim i zvučnim inputima sa svih strana (saobraćaj, buka, izlozi, reklame, bilbordi, posteri…). Ipak, dovoljno je samo malo usporiti, promeniti perspektivu, spustiti pogled, okenuti glavu i obratiti pažnju na detalje i ceo jedan novi svet se otvara pred vašim očima. Tada fasade, ograde na gradilištima, trafo-stanice otkrivaju jedno novo lice, ceo jedan mikrokosmos koji nastaje i nestaje pred našim očima.
Beograd je moguće gledati na beskrajno mnogo različitih načina, kroz ljude, prostore, ulične scene, tako da skoro i ne postoji mogućnost zasićenja.
Ideja za izložbu je nastala u trenutku kada sam otvorio blog na Tumblr-u sa idejom da svaki dan postavim po jednu fotografiju sa puta do posla. Posle par nedelja sam na to zaboravio i kada sam se posle mesec dana ponovo ulogovao na sajt, shvatio sam da sam dobio nekoliko hiljada ’folovera’, pozive za intervjue i izložbe i moram priznati da sam bio jako iznenađen tom pozitivnom reakcijom.
Za izložbu je bilo neophodno napraviti neki izbor i odlučio sam se za jedan krajnje likovni i apstraktni pristup. Sve fotografije su citati moderne umetnosti (Rotko, Klajn, Raušenberg…) i to je samo jedan mogući pristup zadatoj temi na koji su ljudi najbolje reagovali, jer su najpre obraćali pažnju na kompoziciju, odnose boja i tražili neko skriveno značenje (u tom smislu fotografije na izložbi predstavljaju i svojevrsne Roršarhove mrlje), da bi na kraju shvatili da zapravo gledaju u fotografiju što celom iskustvu dodaje još jednu novu dimenziju.
U kojoj meri je izvorna fotografija danas još uvek „živa“? Možemo li reći da je fotografija danas postala skoro 100% digitalna?
To je danas vrlo aktuelno pitanje. Šta je uopšte fotografija? Da li je to isključivo objekat (slika na foto-papiru), da li je digitalni print, slika na vašem monitoru ili mobilnom telefonu takođe fotografija? Naravno, tačan odgovor ne postoji. U poslednje vreme primetno je novo otkrivanje ’analogne’ tehnologije. Postoji nešto uzbudljivo u korišćenju starih foto-aparata, polaroida, čak i kamere obscure… Ipak, kada se to pitanje odvoji od uvek prisutnih ostrašćenosti i tehnoloških detalja, može se zaključiti da je fotografija danas ’življa’ nego ikada pre.
Šta po Vašem mišljenju karakteriše dobru fotografiju?
Na najosnovnijem nivou, dobru fotografiju definiše tema, kompozicija i tehnička savršenost. Ali fotografija je nešto mnogo više od toga. Postoji nekoliko posebnosti koje fotografiji daju posebnu draž. Čak i najamaterskije, loše kadrirane i mutne fotografije imaju posebnu ličnu vrednost, jer su svedočanstvo o nekom trenutku, dragoj osobi ili slično. Moram da spomenem i činjenicu da je svako gledanje fotografije zapravo pogled u prošlost. Kada listamo albume sa starim porodičnim fotografijama sa letovanja, rođendana, ekskurzija, reagujemo i emotivno i to je jedna od važnih karakteristika i posebnosti fotografije.
Izložba fotografija „Walk to work – Reframing Exercise“ biće otvorena danas u 19:30h u galeriji UK „Parobrod“.
Autor: Ivana Parčetić Mitić
Loading...
