Da li je baš tako?

„You can only work for people you like.“ Ovaj citat Miltona Glejzera jedna je od brojnih misli o dizajnu sa kojom sam se susreo tokom svojih studija. Nakon diplomiranja zaposlio sam se u kreativnoj agenciji gde sam mogao jako brzo da je proverim u praksi.

Nas dizajnere bije glas da smo dosta tvrdi kada treba da primimo sugestije. Odmah mi se stvorila slika klijenta koji nas tera da stavimo „veći logo“, jedno od najpoznatijih opštih mesta u našem svetu. Iako mi se svega desetak puta desilo da to i čujem, utisak je da je prostor za ljubav – u startu sužen. Mnogo realniji je bio strah klijenata iz kojeg je proizilazilo i nepoverenje u nas kreativce.

Na malom tržištu poput srpskog, nalazimo se u stisci između visokih očekivanja (jer imamo internet gde možemo da vidimo sve te megagotivne stvari) i stalne bojazni da ne uradimo nešto „preprogresivno“. Budžeti su mali, stres veliki, a lanci odlučivanja predugački. Veliki je izazov u takvim okolnostima graditi neki prisniji odnos sa osobom prekoputa. A trebalo bi da smo u istom timu.

Na sve to bi trebalo dodati i ne baš sjajnu reputaciju koju naša struka ima sama po sebi. Imao sam priliku da vidim istraživanja koja kažu da je jedna od najčeščih upotreba reči „marketing“ u kombinaciji s pridevom „politički“ odnosno kada narod želi da kaže da ga neko laže. U takvoj situaciji, pred kreativnim agencijama je izazov ne samo da prodaju svoju ideje nego i svoju uslugu kao relevantnu i potrebnu.

Verovatno da u pitanju nije samo srpsko tržište, pa tako do nas stiže i gomila alata koji služe da klijentima prikažu metodologiju rada. Ali, često njihov rezultat bude brdo generičkih slajdova koji ispunjavaju prezentaciju pre nego što ona stigne do kreativnih ideja, dok klijenti beizražajno gledaju u platno koje treperi.

Nakon što sam isprobao većinu tih alata, tvrdim da je ključno da pođemo od sebe i iskreno se zamislimo šta bismo radili da smo mi ti koji prodaju proizvod ili uslugu kojom se bavi osoba koja nas angažuje. A zatim, moramo da se stavimo lično u poziciju korisnika i da vidimo da li bismo onda to probali, pojeli, nosili, itd. Smatram da je to jedini uslov nakon kog možemo da pustimo mašti na volju i počnemo da nabacujemo ideje. One tada počinju da evoluiraju, trendovi koji nam se sviđaju postaju lokalno relevantni , a i mi sami napredujemo kao profesionalci.

Kroz iskustvo sam uvideo da u takvoj postavci stvari, često mi klijentu otkrivamo njegove kvalitete kojih možda nije ni bio svestan, ali su sve vreme bili tu. Odatle se otkrivaju kontenti, insajti, promisi, a svi alati za kreativno razmišljanje su tu da bismo samo testirali ono što smo videli kroz razgovore sa klijentom i korisnicima, i smislili ? u našim kreativnim umovima. Jer svako će reći da nije u poslu samo zbog para i to je verovatno tačno. Naš posao je da razumemo zašto se naši klijenti bave svojim poslom.

Jer, Milton Glejzer je po meni neko čija se misao ne dovodi u pitanje, ali dok smo ovde u Srbiji, možda je najbolje da pođemo od toga da je moguće raditi samo za ljude koje razumemo.

Autor teksta: Miladin Miletić, Art Director, Popular Bruketa & Žinić OM


Oceni tekst

0,00 od 5
Loading...

Komentari