Precenio sam čovečanstvo. Kad je poslednja tehnološka revolucija doživela bum, desila se kopernikanska promena u ponašanju ljudi. Pomoću analiza pretraživanja putem google-a dobili smo mogućnost da dođemo do najvećih tajni čoveka, do njegovih najdublje skrivanih požuda, strasti i potreba koje nismo smeli ni sami sebi da priznamo. Podsvest sveta je isplivala na površinu.
Logična posledica, smatrao sam, trebalo bi da bude dramatična promena javnog morala. Prosto, kad shvatimo koliko su neke pojave masovne, kada vidimo našu bivšu školsku drugaricu, učenicu generacije kako za tokene na live stream kamerici gricka bradavice međedu od dvesta kila, pri tome iskreno uživajući, kada vidimo dobrog domaćina koji troši poslednji dinar penzije na on-line platformi za holdem poker, kad oni koji se zgražavaju nad epidemijom starleta pretražuju silikone, a apologete tradicionalnih konfesija tinejdžerske kvir sajtove… svet će sebi konačno priznati da nije onakav kakvim je sam sebe smatrao, iza šećerne glazure javnog morala nestaće krinka persone i pojaviće se istina čoveka. Proces priznavanja će biti bolan, ali neophodan i blagotvoran na duži rok, a umetnosti, pop kultura i industrija oglašavanja će ga prve prihvatiti, jer sve te delatnosti, iz različitih poriva, moraju prve da prepoznaju još uvek nevidljive, ali tektonske promene koje se dešavaju u reljefu društvenog tkiva. Tako sam mislio. Nisam se proslavio.
Oglašavanje je staro koliko i čovek (možda i starije, ali zanemarićemo paunovo šepurenje i slična samohvalisanja uobičajena u životinjskom carstvu), a ono što se u okviru njega naziva kreativnim radom se nekada koristilo da se stvore velika dela slikarstva kao u slučaju Mikelanđelovog Stvaranja Davida, koje je ustvari veličanstveni “impressive KV” oslikan u slavu pape Julija II, obnovitelja Sikstinske kapele, nekada je služilo kao filter kojim se javni prostor čuva od nekontrolisanih izliva neukusa, nekada, recimo to, da se lepotom ili humorom očuva kapitalistički poredak, ali nekada i da se uspostavi, svojevremeno novi, komunistički poredak (setimo se samo advertajzing pionira sovjetske avangarde koji su itekako uticali na kasniji razvoj dizajna, pa i tekstualnog pristupa oglašavanju). Pri svemu tome, reklama je uvek težila da se na što suptilniji način infiltrira u umetnost, s tim da ipak izvrši željeni uticaj. Danas, u savremenoj kulturi i stvaralaštvu kojima, hteli mi to da priznamo ili ne, dominira merkantilni princip brzog efekta, pojednostavljena narativnost, hit&run komunikativnost začinjena strogo kontrolisanom interaktivnošću, u vreme kada pop-kultura uveliko preuzima ulogu onoga što se nekada smatralo visokom kulturom, granica između oglašavanja i umetnosti, pa i između stvarnog života postaje sve nevidljivija. Koliko puta smo gledali neki zanimljiv klip, smejali mu se, plakali, sve dok na kraju nismo shvatili da je sve to delo nekog kreativca zaduženog da osmisli viralnu kampanju za kakav deterdžent ili dodatak ishrani, što nam je osmeh zakiselilo? Koliko puta smo gledali neodoljive prizore kanjona iz perspektive čoveka koji leti zmajem, da bismo na kraju shvatili da je u pitanju reklama za GoPro kamerice?
Kuda vodi ova priča? Pa, jednom zastarelom, a neki će reći i konzervativnom, pozivu na odgovornost. Jer što se više mešamo u stvaran život, što se više pačamo u delatnosti čija autonomija predstavlja stečenu slobodu čovečanstva, to su i posledice našeg mešanja stvarnije. I u redu je ako neki maloletni pratilac Instagram profila nekog prekul lika, izmišljenog u beloj, minimalistički dizajniranoj kancelariji punoj mekova kupi patike koje mu nisu bile naophodne, samo zato što ih taj prekul lik nosi, ali nije u redu ako ih ukrade, jer ne može da ih priušti, ili, skrhan svojom socijalnom predestiniranošću, uradi sebi nešto što se u ovakvim tekstovima autenzuriše da ne bi bilo cenzurisano.
Oglašavanje je ljudska potreba. Onda i treba da ostane ljudsko.
Sunce prži, ali leto polako prolazi. Biće bolje.
Za Marketing mrežu tekst napisao:
Bojan Babić, kreativni direktor u agenciji Executive Group
Loading...
