Advert-o-vizija

Nijedan televizijski format ne traje toliko dugo. Debate o njoj u javnom diskursu prevazilaze granice estradnog. Ona je „gej Liga šampiona”. Svi je (ne)vole iz nekog razloga. I to je okej. Svako ima svoj omiljeni nastup, omiljenog izvođača, omiljenu pesmu. Evrovizija je starija od Evropske Unije.

Evrovizija odavno nije muzičko takmičenje. Za 60 godina prerasla je u geo-politički događaj koji često komunicira važne društvene teme, od manjinskih prava pa do međudržavnih, diplomatskih odnosa. Međutim, Evrovizija je najsličnija advertajzing festivalu gde su brendovi zapravo zemlje učesnice, a nastupi trominutne reklame koje konkurišu za Grand Prix. I svi su tu – od strateškog planera do BTL producenta.

Nastup na Evroviziji nastaje na gotovo identičan način kao i bilo koja reklama koju pravimo svakodnevno. Najpre od klijenta, koji je u ovom slučaju publika, stigne brif. Kao i svaki brif – on ne sadrži mnogo podataka, osim onih da „hoćemo nešto strava, neviđeno, out of the box”. I da pobedimo. Naravno. Nakon prihvatanja brifa, javni servis svake zemlje, poput strateškog planera kreće da kopa. Šta stvarno hoćemo, a šta možemo? Kakav je kontekst u kom živimo? Kome se obraćamo? Koja je ta jedna, ključna poruka koju želimo da prenesemo? Da li tone of voice treba da bude fun ili emotional? Šta radi konkurencija i ko su ključni igrači na tržištu u ovom trenutku? Možda zapravo nemamo šansi da pobedimo, ali hajde bar da svi o nama govore. Hajde da se taj gej muškarac sa stalnim zaposlenjem iz urbane sredine ovog leta zaljubi uz emotivnu, moćnu baladu iz naše zemlje. I kažu da ove godine ključni konkurenti dolaze iz Skandinavije. Kao i obično.

Nakon toga javni servis okuplja kreativni tim – kopirajtera i art direktora. Nakon višečasovnog sastanka, jer ovo je važan projekat za još važnijeg klijenta, uobičajenog nerazumevanja sličnog onom na nivou scenarista – reditelj, i nekoliko (bezuspešnih) pokušaja obaranja brifa, kreatvni tim kreće da stvara magiju. Kopirajteri, u našem slučaju tekstopisac, kompozitor i aranžer rade na onome što će ciljna grupa čuti, a art direktor na onome što će ona videti. Ako skrenu sa brifa možda ćemo videti mlekaricu sa bujnim grudima kako reklamira Poljsku, ali ako ga „ubodu 1/1” imaćemo situaciju da Verka Serduchka poručuje Rusiji „Good bye”.

I onda sledi pregovaranje sa produkcijom. Ne može klizalište na sceni, ne može 3D mapiranje preko scenografije, ne može preko haljine, ne može da se izađe iz klavira, ne može, ne može, nemoženemoženemoženemože… Nakon što im se objasni da sve zaista može – samo još nekoliko check point-a. Generalnih proba. Spremni smo. Šaljemo kejs! Trema. Šta su poslali drugi? Da li je spreman BTL? Majice, zastavice? U kojoj polovini nastupamo, pre reklama ili posle, koji smo na kladionici? I druga, za obične ljude nebitna pitanja. Između svega ovoga se dogodio i izbor izvođača. To se dogodilo na nekom kastingu, za koji uglavnom niko nije imao vremena jer su se svi bavili ozbiljnim stvarima.

Grand finale. Svi smo u sali, sa kolegama iz ostalih agencija. Aplaudiramo jedni drugima, jer se znamo iz grada, a i ko zna gde ćemo biti za godinu dana. Glasanje nas sve zasmejava. Naravno da nije pobedio najbolji. Ali ćemo bar imati najbolji viral.

Autor teksta: Aleksandar Milojević, strateški planer u agenciji McCann Beograd


Oceni tekst

5,00 od 5
Loading...

Komentari